Реч пароха о Васкрсу 2020. године

Драга браћо и сестре,

 

Налазимо се у периоду уочи највећег  хришћанског празника - Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, који за нас значи победу над смрћу и живот вечни у нашем Господу. Живот свакога од нас у овоме свету добија смисао и усмерење једино кроз веру у Васкрсење Господње, јер је Он једини који је победио смрт.

 

Чекајући Празник над празницима, сусрећемо се са једном несвакидашњом ситуацијом која нам је променила планове и „затворила“ нас у домове и тако постала искушење за свакога од нас, за животе нас и наших ближњих, за однос са ближњима, али, пре свега, за нашу веру, која нам је потреба, баш као и Хлеб насушни.

 

Служећи ових дана у празном храму, помислио сам „Моји парохијани су сада углавном у својим домовима, али мисле ли на Господа? Шта се дешава у њиховим животима? Да ли смо једнодушни или их је страх од ове ситуације одвојио од молитве? Много пута је речено да је потребно само да се држимо Заједнице са Богом – Литургије и да ће све бити у реду, да ће се Господ постарати за све. А сада када је та најчвршћа греда извучена испод наших ногу, за шта да се ухватимо? Да ли смо остављени сами себи или неко и даље крмани нашим животима?

 

Ако прочитамо житије преподобне Марије Египћанке, видећемо да је код монаха у манастиру, у коме је по предању био преподобни старац Зосима, постојала пракса удаљавања од Заједнице за време Часног поста, те су монаси прве седмице Поста одлазили у пустињу (дакле, без Литургије и Причешћа) и враћали се на Цвети. То је био својеврстан пост, али не само телесни, већ и евхаристијски и социјални (друштвени). Пост кроз удаљавање себе од Заједнице. У Старом Завету знамо за Нојев пост у лађи, који је трајао више од пола године. Он је са својом породицом прошао кроз искушење одсуства од свега њему раније познатога. Христос је постио у пустињи 40 дана и ноћи. Некада је то било својевољно (Христос, Зосима), а некада не (Ноје).

 

Свакако, потребно је да разумемо Промисао Божији о свему што дише, јер Господ који и љиљане пољске одева лепше од цара Соломона, неће оставити ни нас.

 

Шта ја као Хришћанин могу да учиним?

 

Окренућу се ка другоме, двоструко и троструко и сто пута више ћу се у току дана помолити Богу, променићу неку своју лошу особину, научићу да певам тропар Васкрса и свечано ћу га отпевати за васкршњом трпезом са својим најближима....

 

А Причешће?

 

Када бих знао да је то последња прилика у овоме животу да се причестим, отишао бих без обзира на све. Али, ова невоља није усмерена против моје вере и убрзо ће проћи.

 

Ове године, од стране оних који брину о мени - више него што бих можда и сам могао, позван сам на пост од Евхаристије, на пост од Причешћа, на уздржање. Као Ноје - не својом вољом. Биће ми тежак тај тренутак, душа ће ми се поцепати без громогласног „Христос васкрсе“ у пуном храму, али научићу се још једној духовној дисциплини – послушању, знајући да ће ова невоља убрзо проћи и знајући да ћу још јачи вером из ње изаћи.

 

Драги парохијани, са молитвом да останете у телесном и душевном здрављу, призивам на вас благослов Господњи и желим да што скорије једни друге сретнемо лицем к лицу у благословеној Заједници Тела и Крви Васкрслог Господа Исуса Христа.

 

Ваш парохијски свештеник,

Протојереј Никола Пантић

Гмунден

О Васкрсу 2020. године


Свети великомученик Георгије

Заштитник парохије

Црквени календар

Линкови